Frustracija je neprijatno iskustvo koje stvara osećanja tuge, besa i bespomoćnosti koje imamo kada shvatimo da nismo u mogućnosti da postignemo cilj koji nam je važan. Ako imaju sreće vaša deca doživeće na hiljade frustracija za vreme života. Ako nemaju sreće doživeće na desetine hiljada frustracija. Ali bilo kako bilo nemoguće ih je izbeći. Neprijatnosti su sastavni deo života.
Ustvari možemo reći da su neprijatnosti sastavni deo uspeha. Dajte mi jednu osobu koja je postigla išta bitno u životu a da nije prošla kroz neku vrstu nelagodnosti.
Kada razmišljate o frustracijama mislite o njima kao o bolu koji osećate tokom treninga. I dok nije zdravo da iscrpimo sebe, određena doza bola je neophodna kako bi se formirao mišić. Ako trening prekinemo svaki put kada nas malo zaboli, nikada nećemo izgraditi mišiće.Tolerancija na frustracije je psihološka veština za koju je potrebno učenje i vežbanje da bi se razvila.
Ali verovatno se pitate zašto smo svi različito (neki manje neki više) tolerantni prema frustracijama?
Postoji mnogo faktora koji mogu uticati na to:
Svako dete ima svoj specifični temperament i karakter, tako da će svako imati određeni početni prag osetljivosti.
Razumevanje sopstvenih emocija. Samosvest je osnovni stub na kome deca moraju da rade da bi rasla i postala zdrava odrasla osoba.
Porodična klima. Svakodnevna interakcija između roditelja i njihove dece ključna je da ih naučimo da tolerišu frustracije.Moramo se udaljiti od krajnosti, niti možemo biti autoritarni roditelji koji stvaraju stalnu frustraciju kod dece, niti možemo biti prezaštićujući roditelji koji ispunjavaju svaki zahtev. Ključ je pronaći zlatnu sredinu. Ponekad pomislim da je jedini način da odgajimo jako autentično, funkcionalno, sposobno dete da sve u roditeljstvu radimo baš na sredini. Izgleda da mnogo više ljudi obitava na ekstremima.
Uobičajeno je da su deca sa niskom tolerancijom na frustracije nestrpljiva, impulsivna, zahtevna i da im je potrebno da se njihove potrebe odmah zadovolje. Imaju navale besa, gubitak kontrole i plač.
Deca koja ne tolerišu dobro stres na neprijatnost postaju egocentrici koji ne tolerišu ograničenja koja im se nameću jer ih vide kao pretnju svojim željama. Vremenom se komformišu i počinju da izbegavaju suočavanje sa novim izazovima jer će tako pokazati svoja ograničenja.
Naravno, nije lak zadatak naučiti da poboljšate toleranciju na frustraciju i u mnogim prilikama može čak postati i bolan. Međutim, ono što je jasno jeste da je to jedna od neophodnih veština jer se pokazuje da ljudi sa visokom tolerancijom na frustracije imaju bolju psihološku, radnu i socijalnu prilagodljivost.
Pred vama se nalazi 8 smernica za poboljšanje tolerancije na frustraciju kod dece što iz sopstvenog iskustva kao dete, što iz iskustva kao majka:
Budite pravi uzor deci. Nije tajna da deca uče posmatranjem ljudi oko sebe, pa je važno da date dobar primer svojoj deci kako rešavate svakodnevne probleme. Neka deca prvo vide od vas kako se postavljaju granice, kako se ponaša u stresnim situacijama, šta je zaista vredno frustracija a šta ne, kako se ponašate kada vam je neprijatno, itd.
Naučite svoje dete da identifikuje i imenuje sopstvene emocije. Emocije ne treba potiskivati, blokirati, izbegavati, već osetiti i pustiti da prođu. Postavljajte im pitanja, pomozite im da razumeju šta im se dešava. Šta osećaš kada si ljut? A šta kada si srećan? To će im omogućiti da upoznaju bogat unutrašnji svet emocija kako bi kasnije naučili da efikasno kontrolišu i upravljaju svojim osećanjima i emocijama.
Ne dozvoljavajte im sve. Pokažite da cenite napor, trud, i još napora. Ovo bi trebalo da bude njihov moto u životu. Trebalo bi da odrastaju znajući da sve ima cenu i da ako želiš nešto, treba da radiš za to. Naučiće da traže alternativne puteve suočeni sa poteškoćama koje će im se pojaviti u životu (a hoće sigurno).
Uvedite novu frazu u svakodnevni rečnik: "nema veze" ili "ništa strašno": Naučite ih da kada im ispadne hrana na pod, slučajno padnu, prospu vodu, neko im uzme igračku, to nije ništa strašno, i u globalu nema veze.
Naučite da postavljate granice. Deca će imati mnogobrojne napade besa poznatije i kao tantrume. Neophodno je postaviti granice deci i dati im do znanja da reč „NE“ postoji. Ako vaše dete nauči da plač znači da dobija ono što želi, onda neće imati problema da plače i plače dok to ne dobije.
Učite iz svake greške. Kada se prašina slegne vreme je da razmislite šta se zaista dogodilo. Kako se to može izbeći i šta treba učiniti u tim situacijama, tako da možete stvoriti konstruktivno učenje o tome šta se dogodilo pre njihovog besa i kako bi mogli da se nose sa sličnom situacijom u budućnosti.
Kada dođe vreme za to, upišite decu na individualni sport. Već i ptice na granama znaju koliko je sport bitan za fizičko zdravlje dece ali sport je još bitniji jer takođe usađuje mnoge vrednosti koje se mogu koristiti van aktivnosti, kao što su pobeda, poraz, doslednost, disciplina, itd. Sportovi poput tenisa, borilačkih veština,pa čak i šaha su sjajni sportovi koji podučavaju sve ove veštine. Kako? Pa jednostavno. Ne postoji mogućnost da stalno pobeđujete. Ne znam da li ste ikada čuli izraz da je tenis igra gubitnika. To je zato što u proseku da bi pobedio jedan meč elitni teniser izgubi i do 45% svih poena koji se serviraju. To tenisere uči da nema veze šta se upravo desilo, jedino što je bitno jeste sledeći poen. To je jako važna lekcija za malo dete.
Pomozi im. Ne ostavljajte ih same pred izazovom, naučite ih da pitaju i prepoznaju kada im treba pomoć. Pored toga što ćete ih naučiti da traže pomoć u pravom trenutku morate ih naučiti da su oni to koji PRVO sami traže rešenje.
Ovo su samo neke od smernica koje meni prvo padaju na pamet. Ali sam sigurna da ih ima još puno. U svakom slučaju ne bežite od neprijatnosti i ne forsirajte sliku idealnog života ispred dece. U najboljem život je kao dan i noć, pola svetlo pola tama. :)